Академија сећања поводом страдања шабачких новомученика на Савском мосту

Академији су присуствовали Његово Високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије; Његово Преосвештенство Епископ шабачки г. Јеротеј; протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; г. Александар Пајић, градоначелник Шапца; г. Саша Максимовић, начелник Мачванског управног округа; г. Душан Стокановић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве; представници културних и просветних институција града Шапца; потомци пострадалих, као и многобројно свештенство и верни народ Шапца и околних места.

‍

На почетку академије беседу је одржао епископ Јеротеј, а потом је премијерно изведен драмски приказ „Кандило за мученике“ по сценарију Душана Стокановића, а у режији Саве Мирића.

‍

У драмском приказу су учествовали Весна Станковић и Андреј Шепетковски, драмски уметници; Стеван Јовић, гитара; Мина Глигорић, сопран; Борис Јекић, клавир; Јелена Пачирски, виолина; Љиљана Максимовић, виолина; Драгана Гајић, виолина; Марија Марковић, виола; Дечји хор и хор Саборне Цркве у Шапцу, диригент мр Мирјана Пантелић; Марко Драгојевић, анимација и видео сценографија; Милорад Видовић, графички дизајн. Водитељ програма је била Смиљка Драгојевић.

‍

Беседа епископа Јеротеја

‍

Ваше Високопреосвештенство, уважени представници државних власти, образовних и културних установа свих нивоа, часно свештенство, богољубиво монаштво, уважени господине градоначелниче Шапца, начелниче Мачванског управног округа, благочестиви народе Божји – најдража децо Светитеља Саве! Поздрављам вас именом Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа и од свег срца вам благодарим што сте се вечерас овде окупили, како бисмо богослужбено-литургијском памћењу наших предака, пострадалих на савском мосту од комунистичког терора од навечерја свете Петке 1944. до Ђурђевдана 1945. године, прикључили и памћење које се у данашње време назива културом сећања.

‍

За нас, православне хришћане, та два вида памћења – литургијско и културално – суштински су неодвојива и представљају јединство. Зато ћемо вечерас по први пут на овај начин, уметничким програмом, да поменемо и прославимо наше невино пострадале предке – мученике, надовезујући се тако на јучерашњи парастос њима. Ова академија сећања представља истовремено и позив свима нама, како у Шапцу тако и у другим градовима у Србији у којима су се догодили слични злочини, да не заборавимо невине жртве комунистичког терора, јер по речима блаженопочившег Патријарха Павла: Зло које је заборављено, сакривено и неокајано, постаје извориште нових зала.

‍

Вечерас се, дакле, сећамо наших предака и размишљамо о њима, о нашим суграђанима који су невино пострадали и чија тела је однела мутна и набујала Сава, лишавајући тако највећи број тих невиних страдалника, чак и гроба. Многи наши сународници претходних столећа – пострадали за крст часни и слободу златну било у јуначком боју, било посечени као невини сужњи – остали су у некој од водâ, рекâ, морâ: мутна и крвава Марица однела је краља Вукашина Мрњавчевића и његове витезове, које браћа Грци помињу и славе као браниоце своје хришћанске отаџбине и читаве Европе; затим, у светим водама Јонског мора, плава гробница, над којом песник опело гордо држи; дивни таласи плавог Јадрана у које је из логора на Пагу бачено неколико хиљада Срба 1941. године и тако све до наше вољене Саве којом су четири ратне године од Јасеновца до Калемегдана пловили наши преклани сународници.

‍

‍

У пркос свим тим гробницама, још у четвртом веку, кличе нам свети Јован Златоусти: Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Из празног гроба, у који је Јосиф из Ариматеје, са пријатељем Никодимом, сахранио Онога кога су звали Равуни, Учитељу и Који је за живот света распет на крсту, умро и погребен; управо из тог гроба бљеснула је светлост Христовог васкрсења и вере у живот вечни, јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Из те наде у живот будућега века засијала је светлост хришћанске културе, заправо читава хришћанска цивилизација, којом свет и данас живи. Наша српска православна култура, наш православни етос, начин живота којим столећима живимо, управо је блистави одсјај те светлости која је засијала из празног Христовог гроба, а све жртве – поднете за Божију истину и правду, за крст  часни и слободу златну – само су подражавање и наставак те исте Христове жртве. Зато гробови шабачких мученика, иако празни, и данас, попут Христовог, светле у тами овога пролазног света и објављују собом Христову победу над смрћу. Јер, како ти мученици који су својим животима сведочили до смрти – правду, истину, поштење, родољубље; како ти који су живели и живе у Христу могу да буду мртви?

‍

И на крају, погрузивши се у дубину свог бића, изнесимо још једну трагичну чињеницу о нашем српском народу. Поменусмо да смо ми Шапчани, Мачвани, Поцерци, Посавотамнавци, али и други наши сународници на разним странама, страдали и раније – од Турака, разних иноверних народа, Немаца, блиских нам Хрвата. Али тог крвавог октобра пре осамдесет година, први пут у историји, Срби су чинили масовне злочине над Србима. Брат је устао на брата. Попут Каина који је изобличен мржњом убио Авеља, тако смо и ми убијали једни друге. Ова тема је мучна и болна веома, али  ми морамо и дужни смо, пре свега због будућих нараштаја, да о њој и данас и у будуће мислимо и говоримо. При томе, дубоко верујем да су страдалници, који су бачени са моста, све опростили својим крвницима и да се сада, пред лицем Бога живога, моле за њих али и за нас своје потомке, за овај дивни град, за мир и слогу у нашем народу. У тим молитвама учествује и Црква војинствујућа на земљи, овде оличена у богомспасаваној Епископији шабачкој са својим богољубивим свештенством, монаштвом и вама, верним народом,  и предвођена вашим смерним Епископом. Часни оци, преподобни монаси и монахиње, драга браћо и сестре, верни народе, молимо се Богу да нам подари мир и слогу, и молимо се једни за друге. Да се ово зло никада не понови, јер смо потребни једни другима.

‍