Цркве су у најстарије време подизане на гробовима мученика. То нам је препоручио и свети апостол Јован Богослов, када каже: „Видјех под олтаром душе побијених за ријеч Божију и за свједочанство које имаху“ (Откров. 6, 9). Можда је зато за цркву најповољније место град Соко, где је мучено, малтретирано, убијано и продавано српско робље у време када су у овим крајевима владали Турци, од 1521. до 1862. године, када је град предат Србима.Град је срушен, али мучилиште је остало и ту, на гробовима мученика, на земљи натопљеној српском крвљу, епископ Шабачко-ваљевски Господин Лаврентије гради цркву, себи задужбину.По примеру наших побожних владара, патријарха, архиепископа, епископа и других ктитора, а одмах по доласку за епископа Шабачко-ваљевске епархије, епископ Лаврентије отпочео је градити манастир. Посветио га је светом Николају, архиепископу Мирликијском, који се у овом крају доста слави, али и епископу Николају Велимировићу, кога народ већ сматра светитељем, иако он од цркве још није канонизован. Манастир ће се градити и његовом заслугом. Наиме, епископ Лаврентије је у четрнаест томова штампао дела епископа Николаја, а приход од књига је наменио градњи будућег манастира.Још пре доласка за шабачког епископа, Лаврентије је имао визију будућег манастира. У честитки „Гласу Цркве“, поводом петогодишњице његовог обнављања, он каже да нешто у Епархији треба подићи у спомен на епископа Николаја. То је желео и пре доласка у Шабац: „Ово ће бити највећи аманет мој, моје животно дело као епископа Шабачко-ваљевског“.Све док су у Соколу били Турци, није постојала могућност да се у близини сагради црква. И садашња црква у Грачаници, на чијој је територији град Соко, саграђена је 1903. године. Посебну заслугу за градњу цркве имају свештеник Драгољуб Поповић и Радисав Ранковић, бивши председник општине. Црквени одбор који је градио цркву сачињавали су: Аксо Живановић, бивши народни посланик, Милан и Тешо Симићи, Радо и Васо Марковићи, Милан С. Полић, Совро Миловановић, Панта Живановић, Светозар Г. Полић, Крста и Драго Марковићи, Марко Тадић, Милутин Јовановић, Ђока Тадић, Боја Полић, сви из Постења, Из Грачанице у Одбору су били: Сава Спасојевић, Самуило Милутиновић, Јанко Нешковић, Раде Цветковић, Живан Крсмановић, Милан Андрић, Михаило Степановић, Срећко и Лазар Николићи, Марко Степановић, Јеврем Спасојевић и Лука Милошевић. Највећи приложник је Тома Којић из Узовнице.Црква је дуга петнаест, а широка осам метара. Грађена је у облику крста, са кубетом изведеним из кровне конструкције. Посвећена је Вазнесењу Господњем.По предању, на месту садашње налазила се некада стара црква. Предање каже да је то био манастир Рача, који су Турци срушили, али су калуђери сачували књиге и друге црквене ствари, однели их и основали нови манастир на месту где се Рача и сада налази. Ово предање је нашло одраза и потврду у народној песми „Милош у Латинима“, где се каже:Да видите Рачу манастира,Крај Сокола украј воде ДринеЗадужбину Краља Драгутина,Да видите, па да се дивите.Епископ Лаврентије је, најпре, 1993-94. године, уз помоћ војске, урадио пут до манастира. Исте године саграђена је звонара од дрвета и отпочела градња цркве. Црква има облик крста. Покривена је шиндром. Иконостас је радила Крстана Тасић уз материјалну помоћ и подршку Хорст Вробела из Гихорна у Саксонији. Овај Немац је власник Музеја ветрењача и воденица. На једном острву саградио је цркву–брвнару, копију руске цркве у Суздаљу, коју је осветио 24. новембра 1995. године руски патријарх Алексије.Поред цркве, епископ Лаврентије је саградио конак од двадесет соба, са три двособна стана и трпезаријом. Изградио је рибњак, воденицу и чесму и у њих довео чисту изворску, планинску воду.