Епархија шабачка је православна црквена област на територији Западне Србије
Обухвата крајеве старе мачванске и ваљевске епархије, а у одређеном временском интервалу ова област је била и под јурисдикцијом сирмијумске, београдске и других епископија чије су постојање условљавали тренутни црквено-политички моменти. Када је Мачва 1284. године, заједно са Сремом, делом Босне око Тузле и Зворника, дошла под власт краља Драгутина, за ту област је основана мачванска Епархија, која је постојала и за време краља Милутина. Мачва и Шабац су 1521. године освојени од Турака, па је ова област стављена под јурисдикцију зворничког Епископа. Овакво стање остало је до Велике сеобе 1690. године, када је укинута зворничка Епархија, а њена област стављена под власт ариљско-ужичке епархије (старе моравичке). Први познати епископ тако удружених епархија био је Глигорије (1714). За време њега седиште епископије је премештено из Ужица у Ваљео, а већ наредне године (1715) проналазимо податак да се та епархија назива ваљевском. За време аустријске окупације Србије (1737-1739) ваљевска епархија је била под аустријском влашћу, а Епископ је био Доситеј Новаковић (1718-1735). Делови ваљевске Епархије који су остали под турском влашћу добили су новог Епископа са седиштем у Ужицу. Његова титула је била ужичко-ариљски и зворнички митрополит. После Београдског мира (1739) обе епархије су опет спојене у једну са седиштем у Ваљеву. После ослобађања Србије и стварања нове црквене организације (1831) ужичко-ваљевска-зворничка епархија је подељена на три епархије: на ужичку са седиштем у Чачку, на ваљевску која је прозвана шабачком, јер је седиште премештено у Шабац, и зворничку која је остала под Турцима и добила новог епископа. У периоду 1886-1898. године Епархија шабачка је остала без Епископа и била је придружена Митрополији београдској. Године 1898., избором Димитријa Павловићa за Епископа шабачког, обнавља се Епархија шабачка.
Важно је споменути и Владичански двор, први јавни објекат у Шапцу, као спратна грађевина, подигнут је 1854. године. Градња овог објекта започета је 1849. године, а зидан је за потребе Конзисторије шабачко-ваљевске епархије у време владике Јоаникија Нешковића. За градњу је потрошено 2.000 дуката.
Све до 1886. године овај објекат имао је своју првобитну функцију, да би поменуте године Епархија шабачка била припојена Митрополији београдској, а наредне године Владичански двор је уступљен Гимназији. Када је поново успостављена Епархија шабачко-ваљевска 1898. године, Владичански двор је враћен цркви. Током трагичних времена која су долазила Владичански двор је имао различите намене – током ратова за смештај војске и рањеника, по потреби су се и црквени обреди обављали овде. После 1945. године у зграду се усељава Среска управа, а тренутно се у њој налази Народна библиотека.
Епископ шабачко-ваљевски др Симеон (Станковић) 1886-1960
Монашки пут овај сјајни теолог започео је на празник Свете Петке, 1919. године, примивши постриг у фрушкогорској светињи Мала Ремета од игумана Корнелија (Зубовића). Указом Краља Александра Карађорђевића, пре ступања у архијерејску службу, одликован је Орденом Светог Саве III и IV степена, а године 1932., као Епископ захумско – херцеговачки, и Орденом Светог Саве I степена са лентом. На катедри Хришћанске етике на ПБФ – у Београду, 1931. године затиче га избор за Епископа захумско – херцеговачког са седиштем у Мостару. Хиротонисао га је у Саборној цркви у Београду 31. јануара 1932. Патријарх српски Варнава. Иако је Епархијом у „Војводини Светог Саве“ управљао свега две године, Епископ Симеон остварио је запажене резултате у свом пастирском раду. Основао је нова намесништва, чинио редовне канонске посете и поучавао свештенство и народ. На редовном заседању Светог Архијерејског сабора, 19. јуна 1934., изабран је за епископа Шабачко – ваљевске епархије, упражњене упокојењем дотадашњег Епископа Михаила (Урошевића). У трон, завичају му близу, града на Сави, где ће остати до краја свог земног века, увео га је Епископ тимочки Емилијан.
Догађај по коме је име Епископа Симеона препознатљиво и који га чини налик ранохришћанским мученицима јесте „Крвава литија“, која се одиграла 19. јула 1937. године у Београду. Долази до сукоба и врло бруталне интервенције у којој Владика Симеон добија ударце по глави и грудима. Како пише блаженопочивши Епископ шумадијски Сава, „пао је обливен крвљу на калдрму, добивши озледу ока. Епископска митра ударцем гумене палице је улубљена, а крст који је држао у руци је искривљен. Стање Владике Симеона је било рђаво и одмах је пренесен у Патријаршију, а затим у Санаторијум „Живковић“. Какве су природе биле повреде Владике Симеона најбоље се види из лекарских билтена…“ Жандарми су тукли и остале епископе, свештенике и народ. Након „Крваве литије“, која је довела до одустајања од Конкордата, Владика Симеон наћи ће се пред новим искушењима, која за собом носи Други светски рат, а потом и долазак комуниста на власт.
Извор: Епархија ваљевска
Rachel Berry, MAIN CHEF
У држави краља Драгутина помињу се три епархије. Моравичка, Босанска, и Мачванска. Моравичку епархију основао је Свети Сава 219. године, са седиштем у манастиру светог Ахилија (сада Ариље), те се она назива и Ариљском. У овом манастиру се налазе фреске четири прва Моравичка епископа: Дионисија, Меркурија, Герасима и Јевсевија, а исти се истим редом помињу у Требнику манастира свете Тројице. Године 1296. садашњи манастир Ариље саградили су краљеви Драгутин и Милутин. За време владавине краља Драгутина помињу се још два Моравичка епископа: Кирил, око 1299. и Никола 316. године. Са ширењем српске државе према северу ширила се и територија Моравичке епархије. Босанска епархија је постојала пре припајања дела Босне држави краља Драгутина. Седиште ове епархије било је у Сребрници. За време краља Драгутина у овој епархији био је епископ Василије који је 1293. године, као краљев изасланик, ишао у Млетке ради склапања брачног уговора између Драгутиновог сина Владислава и Констанце Морозини. Мачванску епархију основао је краљ Драгутин. Стојан Новаковић тврди да је то било за време архиепископа Никодима. Исто се слаже са хрисовуљом краља Милутина којом се набрајају места епископа и игумана. мачванска Епископија је на 13. месту од 15 епископија. Судећи по имену територија мачванске Епископије поклапала се са територијом истоимене бановине. Ова бановина успостављена је 1247. године, а у њеном саставу се помињу жупе: Бељин, Непричава, Уб, Тамнава, и Колубара. Никодим је дошао за архиепископа 1316. године, што значи да је епископија основана пред крај Драгутинове владавине. Није нам познато где је било њено седиште, као ни шта је било са њом после Драгутинове смрти, када су ове крајеве поново преузели Мађари.Територија Шабачковаљевске епархије била је и у држави кнеза Лазара и деспота Стевана Лазаревића, али се не помиње којој је епархији припадала. Кнез Лазар прилаже манастиру Раваница 1381. године села око Шапца, али се и из тога не може закључити епархијска припадност ових крајева. Предео око Рудника припадао је тридесетих година 15. века ариљској Епископији. Велики челник Радич Поступовић 1433. године, са ариљским митрополитом Марком обнавља манастир Кастамонит у Светој Гори и поклања му нека имања. За извршиоца свога тестамента Радич именује митрополита Марка. Већ после неколико година стање се изменило. Године 1439. Турци освајају Деспотовину, да би она опет била обновљена 1444. године. Изгледа да је манастир Ариље већ тада био запустео.
Територија садашње Епархије шабачке подељена је својевремено на два санџака: смедеревски и зворнички.
У Градцу (Чачак) помиње се 1454. године епископ Нићифор. Године 1456. у Руднику борави грачанички Епископ Бенедикт. Њему деспот Ђурађ поклања манастир Враћевшницу, да је држи до краја свога живота, пачак и ако се врати у своју митрополију или добије неку другу. Најзад, пред крај Деспотовине помиње се епископ и у Ваљеву. То је Митрополит Теофан, који се помиње 1050. године, али ће бити тачније да се овде ради о грешци у запису или његовом препису и да то може једино бити 1459. година.
После пада Деспотовине једно време се не помиње ни један епископ у овој епархији. Територија садашње Шабачковаљевске епархије подељена је на два санџака: смедеревски и зворнички. Границе епархија се поклапају са границама санџака. У Смедеревској епархији 1551. године био је манастир Вољавча; 1552. године Мркшина Црква, а 1660. године и град Ваљево. У Зворничком санџаку су у 16. веку биле нахије: Крупањ, Птичар, Бохорина, Горња и Доња Мачва и Шабачка нахија, што је и граница Зворничке епархије. Сем тога у осуди Смедеревског митрополита Павла не помиње се ни Ариљски, ни Руднички, ни Ваљевски, ни Градачки епископ, већ само Зворнички епископ Теофан, који је збачен и новопостављени епископ Доментијан.
Пре обнове Пећке Патријаршије 1557. године на територији садашње Шабачковаљевске епархије помиње се више цркава и манастира. У средњем веку подигнути су манастири: Петковица, Ћелије, црква у Кључу и манастир Боговађа, која је обновљена 1545. године. Цркву светих врачева Кузмана и Дамјана у мачванском селу Клењу, подигао је за време Деспотовине скутоноша Стојан Ивановић. Манастир Чокешина је, такође, подигнут пре пада Деспотовине. Припадао је најпре Богдану Чокеши, а затин 1548. године логотету Стефану Ратковићу, као и црква у селу Обрамићу. Пре пада под Турке подигнуте су цркве светог Матије у Шабачкој Каменици, црква Ивања у Новом Селу, манастири Каона, Радовашница, Купивник у селу Дреновцу (Цуљковић) на Церу, црква свете Госпоје у Бановом Броду и црква у Криваји, која се први пут помиње1500. године. Манастир Воћњак, који се помиње у Беочинском поменику подигнут је у 15. веку. Из истог је времена манастир у Докмиру: и цркве: Косаревац (Милошевац), Равнаја (на гробљу села Грушић), Богоштица и Грачаница у Азбуковици. Постојао је и манастир Горњи и Доњи Ораховац у соколској нахији, манастир код села Градца (Ваљево), манастир код села Куница (можда Пустиња), Дубравица (можда Боговађа), манастир код села Грабовца, Рибница, Рожаница, Славковица, Мећавац код Ваљева.
Одмах после обнове Пећке патријаршије 1557. године помињу се епископи у Руднику. У Сопоћанском поменику помињу се руднички епископи Пахомије и Јоасаф. Руднички митрополит Диомидије 1579. године обнавља манастир Враћевшницу. Почетком 17. века помињу се на територији ове епархије и руднички и смедеревски епископи. Смедеревски митрополит Софроније сахрањен је 1615. године у манастиру Благовештењу кабларском. У манастиру Враћевшница писан је 1618. године један Минеј за време митрополита Арсенија. Следеће године Смедеревски митрополит Силвестар оградио је гробницу митрополита Софронија. Док је Арсеније био митрополит Руднички, за Софронија и Силвестра се то, из записа, не може закључити. Тек 1632. године, за време обнове манастира Благовештења рудничког помиње се Руднички митрополит Серафим.
Средином 17. века престало се са експлоатацијом рудника на истоименој планини, те је опао и значај истоименог насеља. И епископи су потражили сигурније место за своје седиште. У извештају Конгрегацији за јединство хришћана Фране Леонарди 1641. године помиње Ваљево као седиште епископа. Митрополит Јефтимије, за кога Павлин Демски тврди да је прердседавао Морачким сабором, носи титулу “митрополит ваљевски и ужички“. Постојање овог сабора је оспорено, али се сигурно зна да је те године Јефтимије био епископ ваљевски.
Неколико година касније видимо, опет, епископе у Ариљу. Године 1668. Христифор Рачанин пише у манастиру Баљи службу Светом Петру Коришком, по наређењу ариљског митрополита Рувима.
Епископ шабачко-ваљевски Јован Велимировић (1912-1989)
Епископ Јован Велимировић је рођен 3. јуна 1912. године у селу Лелић код Ваљева. Синовац је Светог владике Николаја Велимировића. Завршио је Битољску богословију и Православни богословски факултет у Београду.Након заточеништва у Другом светском рату, замонашио се у манастиру Раковици 1952. године. Био је професор Битољске богословије и професор и ректор Београдске богословије. За Епископа шабачко-ваљевског је изабран је 1960. године. За кратко време служио је свету Литургију у свим црквама и манастирима у Епархији, што је била нова пракса у животу СПЦ. У својој неимарској делатности украсио је Епархију бројним новим као и обновљеним храмовима и парохијским домовима, оживео и обновио наше манастире. Написао је значајна сећања на Владику Николаја, а дао је и благослов за покретање часописа Глас Цркве 1984. године, чији је био покровитељ. Дугогодишње педагошко искуство, помогло му је да свештенике, од којих су већина били његови ученици, постави свакога на право место и да над њима бди као родитељ; да им помаже, заклања и штити од бројних искушења, која су сатански кидисали на Цркву у то изузетно тешко доба по Светосавље. Упокојио се 28. марта 1989. године. Сахрањен је у задужбини породице Велимировић, манастиру Лелић.
Епископ шабачки Лаврентије (1935-2022)
Епископ Лаврентије (Трифуновић) је рођен на Светог Саву 1935. године у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет. Епископ Лаврентије се замонашио 12. августа 1958. у манастиру Крушедолу, а на Преoбражење исте године је рукоположен у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је на Малу Госпојину 1961. године у цркви Ружици на Калемегдану. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београду као и за духовника цркве Ружице. Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крки, тако да истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Светог Јована Крститеља.На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за Епископа моравичкиог, викара Патријарха српског. Са благословом Патријарха српског Германа 1967. године покреће „Православље“, новине Српске Патријаршије. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, школу страних језика.На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Стокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда. У оскудици српских храмова (постојали су само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу) служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења. По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде верници купују или граде цркве, као на пример у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Диселдорфу, где 1971. године набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе штампају и Сабрана дела Светог владике Николаја Велимировића.Почетком 1970. године епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији. Био је први српски архијереј чија је нога крочила на тло тог најудаљенијег континетна. У току своје мисије за три године створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије. Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси штампарију из Диселдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама и тако увелико умножава издавачку делатност. Химелстир је постао место ходочашћа за српске вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори.После двадесет две године проведене у Западној Европи, Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. године изабран за Епископа шабачко-ваљевског, са тим да и даље администрира Епархијом западноевропском. Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира – три у данашњој Епархији ваљевској и десет у Епархији шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У Соколу код Љубовије 13. октобра 1990. године купио је 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом владици Николају познат као манастир Соко. Потом 1992. године у још врло смутним временима врло мудро организује пренос моштију Светог владике Николаја из Америке у родни Лелић.За манастир Соко епископ Лаврентије је одредио специфичну мисију: прилагођен је потребама богоискатеља 21. века. У њему се одржавају скупoви свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара. Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре под именом „Моба“. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака. У пролеће 2000. године започиње градњу манастирског метоха у Богоштици, где се налази црква копија Његошеве капеле са Ловћена посвећена Богородици Тројеручици, а поред ње „Дом Десанке Максимовић“ са жељом да буде оаза младих песника и уметника.Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, епископ Лаврентије је 2006. године предложио Светом Архијерејском Сабору да се Епархија шабачко-ваљевска подели на две епархије, Шабачку и Ваљевску, што је и учињено.У Епархији шабачкој је основан Информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа духовну литературу и организује предавања..Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је епископу Лаврентију орден Светог Саве првог степена. Епископ Лаврентије се упокојио у Господу 23. јануара 2022. године у Шапцу.
ЕПАРХИЈА ШАБАЧКА
