Епархија шабачка је православна црквена област на територији Западне Србије
Обухвата крајеве старе мачванске и ваљевске епархије, а у одређеном временском интервалу ова област је била и под јурисдикцијом сирмијумске, београдске и других епископија чије су постојање условљавали тренутни црквено-политички моменти. Када је Мачва 1284. године, заједно са Сремом, делом Босне око Тузле и Зворника, дошла под власт краља Драгутина, за ту област је основана мачванска Епархија, која је постојала и за време краља Милутина. Мачва и Шабац су 1521. године освојени од Турака, па је ова област стављена под јурисдикцију зворничког Епископа. Овакво стање остало је до Велике сеобе 1690. године, када је укинута зворничка Епархија, а њена област стављена под власт ариљско-ужичке епархије (старе моравичке). Први познати епископ тако удружених епархија био је Глигорије (1714). За време њега седиште епископије је премештено из Ужица у Ваљео, а већ наредне године (1715) проналазимо податак да се та епархија назива ваљевском. За време аустријске окупације Србије (1737-1739) ваљевска епархија је била под аустријском влашћу, а Епископ је био Доситеј Новаковић (1718-1735). Делови ваљевске Епархије који су остали под турском влашћу добили су новог Епископа са седиштем у Ужицу. Његова титула је била ужичко-ариљски и зворнички митрополит. После Београдског мира (1739) обе епархије су опет спојене у једну са седиштем у Ваљеву. После ослобађања Србије и стварања нове црквене организације (1831) ужичко-ваљевска-зворничка епархија је подељена на три епархије: на ужичку са седиштем у Чачку, на ваљевску која је прозвана шабачком, јер је седиште премештено у Шабац, и зворничку која је остала под Турцима и добила новог епископа. У периоду 1886-1898. године Епархија шабачка је остала без Епископа и била је придружена Митрополији београдској. Године 1898. избором Димитрије Павловић за Епископа шабачког обнавља се Епархија шабачка.
Важно је споменути и Владичански двор, први јавни објекат у Шапцу, као спратна грађевина, подигнут је 1854. године. Градња овог објекта започета је 1849. године, а зидан је за потребе Конзисторије шабачко-ваљевске епархије у време владике Јоаникија Нешковића. За градњу је потрошено 2.000 дуката.
Све до 1886. године овај објекат имао је своју првобитну функцију, да би поменуте године Епархија шабачка била припојена Митрополији београдској, а наредне године Владичански двор је уступљен Гимназији. Када је поново успостављена Епархија шабачко-ваљевска 1898. године, Владичански двор је враћен цркви. Током трагичних времена која су долазила Владичански двор је имао различите намене – током ратова за смештај војске и рањеника, по потреби су се и црквени обреди обављали овде. После 1945. године у зграду се усељава Среска управа, а 1955. из кафане Мирамаре, прелази Народна библиотека, која наставља традицију Читалишта шабачког, основаног 1847. године.
Од 1847, кад Читалиште шабачко почиње са радом, до Библиотеке шабачке у Владичанском двору данас, прошло је више од 170 године. У том физичком и временском простору Библиотека је била: Читалиште, Читаоница, Књижница. Од настајања до нестајања (1914. изгорео је сав библиотечки фонд, а Шабачка народна књижница и читаоница обновљена је 1928),али и са успонима и падовима до умножавања – из библиотечке структуре започет је позоришни живот у Шапцу, постављене основе Музеја и Архива.
Епископ шабачко-ваљевски др Симеон (Станковић) 1886-1960
Монашки пут овај сјајни теолог започео је на празник Свете Петке, 1919. године, примивши постриг у фрушкогорској светињи Мала Ремета од игумана Корнелија (Зубовића). Указом Краља Александра Карађорђевића, пре ступања у архијерејску службу, одликован је Орденом Светог Саве III и IV степена, а године 1932., као Епископ захумско – херцеговачки, и Орденом Светог Саве I степена са лентом. На катедри Хришћанске етике на ПБФ – у Београду, 1931. године затиче га избор за Епископа захумско – херцеговачког са седиштем у Мостару. Хиротонисао га је у Саборној цркви у Београду 31. јануара 1932. Патријарх српски Варнава. Иако је Епархијом у „Војводини Светог Саве“ управљао свега две године, Епископ Симеон остварио је запажене резултате у свом пастирском раду. Основао је нова намесништва, чинио редовне канонске посете и поучавао свештенство и народ. На редовном заседању Светог Архијерејског сабора, 19. јуна 1934., изабран је за епископа Шабачко – ваљевске епархије, упражњене упокојењем дотадашњег Епископа Михаила (Урошевића). У трон, завичају му близу, града на Сави, где ће остати до краја свог земног века, увео га је Епископ тимочки Емилијан.
Догађај по коме је име Епископа Симеона препознатљиво и који га чини налик ранохришћанским мученицима јесте „Крвава литија“, која се одиграла 19. јула 1937. године у Београду. Долази до сукоба и врло бруталне интервенције у којој Владика Симеон добија ударце по глави и грудима. Како пише блаженопочивши Епископ шумадијски Сава, „пао је обливен крвљу на калдрму, добивши озледу ока. Епископска митра ударцем гумене палице је улубљена, а крст који је држао у руци је искривљен. Стање Владике Симеона је било рђаво и одмах је пренесен у Патријаршију, а затим у Санаторијум „Живковић“. Какве су природе биле повреде Владике Симеона најбоље се види из лекарских билтена…“ Жандарми су тукли и остале епископе, свештенике и народ. Након „Крваве литије“, која је довела до одустајања од Конкордата, Владика Симеон наћи ће се пред новим искушењима, која за собом носи Други светски рат, а потом и долазак комуниста на власт.
Извор: Епархија ваљевска
Rachel Berry, MAIN CHEF
У држави краља Драгутина помињу се три епархије. Моравичка, Босанска, и Мачванска. Моравичку епархију основао је Свети Сава 219. године, са седиштем у манастиру светог Ахилија (сада Ариље), те се она назива и Ариљском. У овом манастиру се налазе фреске четири прва Моравичка епископа: Дионисија, Меркурија, Герасима и Јевсевија, а исти се истим редом помињу у Требнику манастира свете Тројице. Године 1296. садашњи манастир Ариље саградили су краљеви Драгутин и Милутин. За време владавине краља Драгутина помињу се још два Моравичка епископа: Кирил, око 1299. и Никола 316. године. Са ширењем српске државе према северу ширила се и територија Моравичке епархије. Босанска епархија је постојала пре припајања дела Босне држави краља Драгутина. Седиште ове епархије било је у Сребрници. За време краља Драгутина у овој епархији био је епископ Василије који је 1293. године, као краљев изасланик, ишао у Млетке ради склапања брачног уговора између Драгутиновог сина Владислава и Констанце Морозини. Мачванску епархију основао је краљ Драгутин. Стојан Новаковић тврди да је то било за време архиепископа Никодима. Исто се слаже са хрисовуљом краља Милутина којом се набрајају места епископа и игумана. мачванска Епископија је на 13. месту од 15 епископија. Судећи по имену територија мачванске Епископије поклапала се са територијом истоимене бановине. Ова бановина успостављена је 1247. године, а у њеном саставу се помињу жупе: Бељин, Непричава, Уб, Тамнава, и Колубара. Никодим је дошао за архиепископа 1316. године, што значи да је епископија основана пред крај Драгутинове владавине. Није нам познато где је било њено седиште, као ни шта је било са њом после Драгутинове смрти, када су ове крајеве поново преузели Мађари.Територија Шабачковаљевске епархије била је и у држави кнеза Лазара и деспота Стевана Лазаревића, али се не помиње којој је епархији припадала. Кнез Лазар прилаже манастиру Раваница 1381. године села око Шапца, али се и из тога не може закључити епархијска припадност ових крајева. Предео око Рудника припадао је тридесетих година 15. века ариљској Епископији. Велики челник Радич Поступовић 1433. године, са ариљским митрополитом Марком обнавља манастир Кастамонит у Светој Гори и поклања му нека имања. За извршиоца свога тестамента Радич именује митрополита Марка. Већ после неколико година стање се изменило. Године 1439. Турци освајају Деспотовину, да би она опет била обновљена 1444. године. Изгледа да је манастир Ариље већ тада био запустео.
Територија садашње Епархије шабачке подељена је својевремено на два санџака: смедеревски и зворнички.
У Градцу (Чачак) помиње се 1454. године епископ Нићифор. Године 1456. у Руднику борави грачанички Епископ Бенедикт. Њему деспот Ђурађ поклања манастир Враћевшницу, да је држи до краја свога живота, пачак и ако се врати у своју митрополију или добије неку другу. Најзад, пред крај Деспотовине помиње се епископ и у Ваљеву. То је Митрополит Теофан, који се помиње 1050. године, али ће бити тачније да се овде ради о грешци у запису или његовом препису и да то може једино бити 1459. година.
После пада Деспотовине једно време се не помиње ни један епископ у овој епархији. Територија садашње Шабачковаљевске епархије подељена је на два санџака: смедеревски и зворнички. Границе епархија се поклапају са границама санџака. У Смедеревској епархији 1551. године био је манастир Вољавча; 1552. године Мркшина Црква, а 1660. године и град Ваљево. У Зворничком санџаку су у 16. веку биле нахије: Крупањ, Птичар, Бохорина, Горња и Доња Мачва и Шабачка нахија, што је и граница Зворничке епархије. Сем тога у осуди Смедеревског митрополита Павла не помиње се ни Ариљски, ни Руднички, ни Ваљевски, ни Градачки епископ, већ само Зворнички епископ Теофан, који је збачен и новопостављени епископ Доментијан.
Пре обнове Пећке Патријаршије 1557. године на територији садашње Шабачковаљевске епархије помиње се више цркава и манастира. У средњем веку подигнути су манастири: Петковица, Ћелије, црква у Кључу и манастир Боговађа, која је обновљена 1545. године. Цркву светих врачева Кузмана и Дамјана у мачванском селу Клењу, подигао је за време Деспотовине скутоноша Стојан Ивановић. Манастир Чокешина је, такође, подигнут пре пада Деспотовине. Припадао је најпре Богдану Чокеши, а затин 1548. године логотету Стефану Ратковићу, као и црква у селу Обрамићу. Пре пада под Турке подигнуте су цркве светог Матије у Шабачкој Каменици, црква Ивања у Новом Селу, манастири Каона, Радовашница, Купивник у селу Дреновцу (Цуљковић) на Церу, црква свете Госпоје у Бановом Броду и црква у Криваји, која се први пут помиње1500. године. Манастир Воћњак, који се помиње у Беочинском поменику подигнут је у 15. веку. Из истог је времена манастир у Докмиру: и цркве: Косаревац (Милошевац), Равнаја (на гробљу села Грушић), Богоштица и Грачаница у Азбуковици. Постојао је и манастир Горњи и Доњи Ораховац у соколској нахији, манастир код села Градца (Ваљево), манастир код села Куница (можда Пустиња), Дубравица (можда Боговађа), манастир код села Грабовца, Рибница, Рожаница, Славковица, Мећавац код Ваљева.
Одмах после обнове Пећке патријаршије 1557. године помињу се епископи у Руднику. У Сопоћанском поменику помињу се руднички епископи Пахомије и Јоасаф. Руднички митрополит Диомидије 1579. године обнавља манастир Враћевшницу. Почетком 17. века помињу се на територији ове епархије и руднички и смедеревски епископи. Смедеревски митрополит Софроније сахрањен је 1615. године у манастиру Благовештењу кабларском. У манастиру Враћевшница писан је 1618. године један Минеј за време митрополита Арсенија. Следеће године Смедеревски митрополит Силвестар оградио је гробницу митрополита Софронија. Док је Арсеније био митрополит Руднички, за Софронија и Силвестра се то, из записа, не може закључити. Тек 1632. године, за време обнове манастира Благовештења рудничког помиње се Руднички митрополит Серафим.
Средином 17. века престало се са експлоатацијом рудника на истоименој планини, те је опао и значај истоименог насеља. И епископи су потражили сигурније место за своје седиште. У извештају Конгрегацији за јединство хришћана Фране Леонарди 1641. године помиње Ваљево као седиште епископа. Митрополит Јефтимије, за кога Павлин Демски тврди да је прердседавао Морачким сабором, носи титулу “митрополит ваљевски и ужички“. Постојање овог сабора је оспорено, али се сигурно зна да је те године Јефтимије био епископ ваљевски.
Неколико година касније видимо, опет, епископе у Ариљу. Године 1668. Христифор Рачанин пише у манастиру Баљи службу Светом Петру Коришком, по наређењу ариљског митрополита Рувима.
Епископ Јован Велимировић, синовац Светог владике Николаја Велимировића, након заточеништва у Другом светском рату и професуре у Богословији, изабран је 1960. за епископа Шабачко-ваљевске епархије. За кратко време служио је свету литургију у свим црквама и манастирима у епархији, што је била нова пракса у животу СПЦ. Обновио је велики број цркава и манастира. Написао је значајна сећања на владику Николаја, а дао је и благослов за покретање часописа Глас Цркве 1984, чији је био покровитељ.
____________________________
ЕПАРХИЈА ШАБАЧКА
